Отворена изложба радова Бранка Борковића

Бранко Борковић је рођен у Хан Пијеску 1958. године, гдје је завршио Основну школу. Основе цртања, сликања, графике и вајарства стекао је у Школи примјењене умјетности у Сарајеву. Академију примењених  уметности завршио је у Београду 1982. године на керамичко-сликарском одсеку. За свог кратког живота имао је двије запажене изложбе, у Галерији Сингидунум 1987. године и у Галерији Дома ЈНА 1990. године када је изложио 115 радова из циклуса «Кроз портрет до талога подсвести».

Бранко Борковић припада кругу стваралаца који су у људском лику нашли неисцрпан извор инспирације. Његови радови, било да су у керамопластици, боји или тушу, нису само портрети они су архетипови, симболи људске суштине, лица што израњају из најдубљих слојева колективног искуства.

Бранко Борковић није дуго поживио, упокојио се у Господу 6. августа 2004. године у Београду, сахрањен је на градском гробљу «Богаз» у Хан Пијеску.

Ова изложба није само осврт уназад, она је путовање унутар једног досљедног стваралачког трајања. Подсјећа нас да лице није само облик већ простор у коме се сусрећу љепота и бол, свјесно и подсвјесно, човјек и мит.

Реализацију Ретроспективне Изложбе радова Бранка Борковића омогућиле су сестре упокојеног умјетника, Рада и Драгана.

О Бранковим радовима говорио је Милош Кнежевић, политиколог и правник. Милош Кнежевић је објавио  преко три стотине текстова и огледа, а аутор је четрдесетак књига и зборника. Превођен је на више језика, међу којима су руски, енглески, словеначки. Ради скулптуре у дрвету.

БРАНКО БОРКОВИЋ – СЛИКАР И ВАЈАР ИЗ ХАН ПИЈЕСКА

Скулптуре Бранка Борковића (1958-2004) изложене у галерији Библиотеке „Бранко Чучак“ у Хан Пијеску припадају посебном ауторском циклусу радова у печеној глини. Низ керамоскулптура – каменина – изложен је заједно са цртежима, графикама и сликама аутора чији недуги живот се исказао кроз несвакдишњи ликовни таленат.

По рођењу Пјешчанин и Романијац, савладавање тајни заната и ликовно образовање стекао је школовањем у Сарајеву и Београду где је 1982. дипломирао на Академији за примењену уметност. Мада по професионалној вокакцији карамопластичар, Борковићев немирни дух и изражени сензибилитет усмераван је ка разним ликовним жанровима. Цртање се у ауторовом стварању усталило као темељни поетички приступ.

Композиције цртежа, графика и слика, нарочито портрета, исказане су брзим преплитањем и згушњавањем линија које ограничавају монохромне површине. Чар линија у које верује и у које се поузда, а не боја по себи, обузимали су Борковића током читавог уметничког живота. Ауторов трагалачки немир се понајвише се осећа у експресивним цртежима и сликама људског лица, посебно у очаравајуће крупним очима. Одатле линеарна плахост унутар приказаних физиономија ствара утисак живе мимике, трептаје капака, померања очију, носа, покрета уста… Чини се као ни да најкрупније очи нису биле довољно велике да удовоље Борковићевом пориву понирања у затамљене дубине људске душе.*

Све оно што је удовољавањем осећајима досегао цртањем и сликањем Бранко Борковић је унео у свакако стрпљивију и спорију тродимензионалну форму ликовности – скулптуру. Остаје, међутим, недоумица колики је по врсти материјала и начину обраде подуктивни и квантитативни удео скулптуре у његовом укупном ауторском опусу. Уз то, можемо само да жалимо што се Борковић није више огледао у раду у дрвету, будући да је потицао из краја из коме је дрво у много чему уграђено у свакодневну егзистенцију.

Отуда јер потребно рећи да је Борковић предност давао раду у глини, вајању а не дељању дрвета или клесању камена. Оно што је сачувано и приступачно указује, међутим, да је аутор скулпторској врсти деловања придавао подједнак креативни значај, што значи да је по властитом опредељењу био и сликар и вајар.

*

Будући да је у скулпторском раду у много чему такође потребан цртеж, неопходно је разликовати скулпторски цртеж распореда маса и односа волумена у планирању израде скулптуре; цртеж довршеног изгледа скулптуре и; цртеж, односно урезе на површини скулптуре. Тога је, по свему судећи, био свестан и Борковић.

У педесетак скулпторских радова изложених на изложби у галерији Дома ЈНА 1990. и београдској галерији „Сингидунум“ 1987. године превладавали су конструктивистички керамопластични захвати. Дрво се појављивало дискретно, углавном постаментално, наглашенији су били керамички и метални елементи. Потом се догодила промена.

*

На Борковићеву вајарску радозналност и пропитивање „затворених“ скулпторских облика упућује циклус у глини обликованих глава. Рекло би се да је подужи низ керамосклуптура глава био очекивани исход ауторове истовремен заинтересованости за сликарски жанр портрета. Но, поред те примарне побуде деловала је изесна подсвесна усмерност на архетипско праисторијско наслеђе ране цивилизације Подунавља. Већ и на први поглед на изложени Борковићеви радови асоцирају на јајолике скуптуре Лепенског вира из Ђердапске клисуре. Те прве монументално естетизоване скултптуре у балканској, европској и светској историји су, по свему судећи, јако утицале на аутора.

*

Ипак, у Борковићевом раду очигледна је креативна надградња и превазилажење пуког понављања лепенске скулпторске баштине. Иако је већина скулптура глава у сферичном, тј. кружном облику приметна су извесна преобликовања ка облику трапеза и јајета. Као и на цртежима и на скулптурама глава доминирају несразмерно увећане очи. Мотивиши ће се узорима праисторијских ловаца и рибара са Дунава од пре седам хиљада година Борковић на свакој глави ваја рибље очи. Те очи су рибље а уједно и људске, нетремичне. Очи су округле и испупчене, бена капака, сваком оку је у средишту вида издубљена зеница.

Изнад очију су извајани чеони лукови и нарецкане веђе. Испод очију нису заборављени плитки и дубоки подочњаци. По приближној средини лица извијају се носеви који су кадшто уски и избраздани, а кадшто веома широки и троугаоно спљоштени. У дну носа су на неколико глава издубљене кружне ноздрве, понекад и шире од зеница. Уста као да су неважна, напослетку само назначена усецима, као и браде које скоро да недостају. Очито да је Борковић скулпторски истакао лице као предњи план главе, занемарујући при том уши са стране и браду на завршетку плана.

*

Понесен слојевитим митским представама риболиких камених глава изроњених из лепенских освита цивилизације, Борковић се придружио неколицини српских скулптора који су пригрлили њихово свевремено естетско и пластично значење. У обликовању „глава“ аутор је био свестан досега најранијих индивидуалних напора да се у објашњење споља виђеног света уплете и унутрашње разумевање палеолитског и мезолитског човека. Јер, тај наш удаљени прапредак није био само зачуђено људско биће које гледа у наизменичне изласке и заласке сунца изнад громадне стене поврх друге обале. Није желео да види само оно што је било на раздаљини изван њега, више од тога, он је, судећи према исклесаним артефактима, био човек који жели да се осмотри у огледалу велике реке. Да осмотри и прозре себе, како изгледа у одразу и ко је одиста у загонетки збивања. И управо тај лепенски покушај обредног самосагледавања кроз вешто клесање у пешчанику, обележава и ововремени циклус „глава“ керамоскулптора Бранка Борковића.

*

Напослетку, ваља приметити да Бранко Борковић припада не тако бројној скупини запажених уметника пореклом из Хан Пијеска који су својим надареним уметничким радом допринели угледу овог сликовитог романијског места. Одатле је искрсла потреба да се предочи бар исечаак његовог рада, који можда није довољно познат његовим пријатељима, колегама и земљацима. Најбоља прилика за сећање на Бранка Борковића је изложба уприличена у граду из кога је потекао.

Милош Кнежевић

Београд, октобар 2025.