Сјећање на Бранка Чучка (1948-2008)

(1948— )

Када су ме на свијет издали
мој отац и мајка моја, у
грубом повезу
са печатом народне библиотеке на леђима,
све радио станице говорише језике Вавилона,
Мислим да се отац грдно напатио
лијевим ухом слушајући Москву,
десним Глас Америке.

Имао сам хиљаде страна,
мали предговор као бревијар.
То је било прво издање,
не нарочито богато
са прилично укусним илустрацијама,
рекла је мајка.
Ипак, била би то усмена књижевност
с обзиром да по тијелу стоје
ожиљци отисака палчева.

Памтим вас све:
комшије и предсједнике срезова
и вас брбљиве ђедове из стаза и богаза!
Мислим да се издање неће поновити.
Сви су дакле примјерци од извјесне важности.
Прашина пада,
пада тешко и споро ко капи са сталактита.
Густо неко вријеме, прст се пред оком не види.

Онај други датум, одмах иза цртице,
тај ће прст уписати оном бојом оловке
која се тад нађе при руци.