Предраг Бојић добитник књижевне награде “Чучкова књига” за 2012. годину

Добитник књижевне  награде „Чучкова књига“ за 2012. годину је Предраг Бојић

за књигу пјесама „Свезиво“ коју је објавила Матица српска у својој едицији Прва књига.

Предраг Бојић рођен је у Бањалуци 1990. године. Поезију је почео писати рано, а објављивао је стихове у средњошколским листовима да би коју годину касније разни књижевни часописи објављивали његове пјесме (Београски књижевни часопис, Градина, Књижевне новине…). Такође, пише прозу и есеје.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ОДЛУКЕ ЖИРИЈА

Књига „Свезиво“ састоји се од 38 пјесама подијељених у четири циклуса (Јован 16:12, Песмом песми, Свезиво и Попут посвете). Већ од прве пјесме у књизи (која је сонет) читаоцу је јасно да има посла са озбиљним пјесником, иако је у питању веома млад аутор. Већ од самог почетка стваралачка снага у овим пјесмама на високом је нивоу и, оно што је најважније, ни у једном тренутку не показује јаловост, која је у поезији неизљечива „срчана мана“. Бојић без сумње спада у пјесничку традицију српског језика која нам је позната под именом стражиловска линија, дакле, ријеч је о истинском лиричару (о чему нам говоре и многе пјесме без наслова, посвете и, свакако, мотиви), коме је добро позната „претходница“ српске (и не само српске) поезије, али он ни у једном тренутку не копира, него даје лични печат данашњој поезији на српском језику. (Наравно, готово да је немогуће пјевати данас, на сличан начин, о смислу писања, а да се не доводемо у везу са Раичковићем; или у пјесми поменути Хамлета, а да се не сјетимо Пастернака. Бојић просто води лирски дијалог са драгим му пјесницима.) Пјесме у овој књизи спјеване су и у строже везаној форми (најчешће римован сонет), али има и доста пјесама у слободнијем стиху (различитих строфа) које такође карактерише једна слободнија, углавном удаљена, рима, а веома често и опкорачење што пјесмама даје један меланхоличан тон и ритам. Све пјесме у књизи наравно нису на истом умјетничком и естетском нивоу, али већина пјесама заслужује оцјену „Одлична“ (ако се тако може оцјењивати поезија), посебно ако се узме у обзир да је аутор неке пјесме писао знатно прије него је напунио двадесет љета. Оно што је најважније истаћи када је у питању Бојићево писање јесте чињеница да је поезија његов начин размишљања; он, у ствари никад не пише пјесме, он их непрестано проживљава, а повремени записи (од којих је ова књига и сачињена) представљају само тренутак одмора, неопходни предах од, да се послужимо Бојићевим метафорама, вођства душе у младом збуњеном месу и сломљених шина унутрашњег, а пјесник то каже овако:

Слово потиљак оглође:

(Мисли расуте све су)

Душа се играла вође

У младом, збуњеном месу.

или

Тешко је, тада, пиону ћутње,

Изнаћи речи тише и пражње –

Не вреди нереч-незвук док тутње

Сломљене шине унутрашњег.

Да су његове пјесме само записи, јасно је и по томе јер сваки почетни стих асоцира добро промишљену стваралачу преегзистенцију и наводи нас на помисао да се пјесник, само на тренутак, пренуо из своје сањалачке стварности и загазио у све наше бриге које не постоје, како рече Високи Стеван. (А то његовим пјесмама и даје ту нијансу затворености која од читаоца изискује додатну машту и слутњу.) Зато најчешћа Бојићева стваралачка преокупација и јесте магија настанка пјесме и смисао њеног постојања. Наш пјесник све доводи под знак питања. Ипак, најважна нијанса Бојићевог пјесниковања свакако је непатворена отвореност различитим културама, без икаквог зазора. И, наравно, склоност ка искреним љубавним стиховима.

На крају, треба истаћи да је Бојић најмлађи добитник „Чучкове књиге“ и да је његова књига вјероватно и најозбиљнији такмац да понесе титулу најбоље књиге досад награђене овом наградом. Такоће, важна је и чињеница да Бојићев начин писања у данашњој српској поезији постаје права ријеткост и требало би га сачувати по сваку цијену.

***

Постојаће једном,далеко, много далеко,

Најпростија реч да њоме најтеже се шаље

Времену другом, још ненаслућеном неком

Што постојаће једном даље, доста даље.

Откриће се једном проста, јако проста

Реч која тек никад постојала није

За сутрашње ништа, и сутрашње доста

Простија од сваке речи најпростије.

Жири:

Бранимир Кршић

Горан Дакић

Никола Теофиловић