Књижевно вече са Слободаном Јовићем

Поводом 99. година Библиотеке,  одржано је књижевно вече   пјесника  Слободана Јовића.

Публика је уживала у стиховима Слободана Јовића уз инструменталну пратњу на  гитари Сергеја Радовановића.

Слободан Јовић је рођен 1984. године у Тузли. Живи у Тобуту, на Мајевици. Дипломирао је на Педагошком факултету у Бијељини, а магистрирао на Филозофском факултету у Источном Сарајеву. Учитељ је.

Пјесме је објављивао  у часописима и листовима: „Нова  зора“, „Књижевни лист“, „ Повеља“, „Траг“ итд. Објавио је збирке пјесама: “Ријечи о очовјечењу” 2009; “Простор молитве” 2010; “Привид лебдења” 2012;  “Поднебље”  2018; “Страх од савршенства” 2018; “Исусов трн” 2021. године.

Покренуо је часопис за језик и књижевност и духовност „Бокатин Дијак“.

Добитник је прве награде на 41. Фестивалу поезије младих у Врбасу 2009. Овjенчан je наградом Удружења књижевника Републике Српске за збирку „Страх од савршенства“ иста збирка  добила је награду „Фонда Задужбине Бранко Ћопић“, „Слово Подгрмеча“ и награду „Перо Деспота Стефана“ у Грачаници.

Јовић каже да пјесме преписује из живота.

Подеротине. Рупа

Каже Јехуда Амихај
Кроз рану на мојим грудима
Бог извирује у свијет.

Драги су ми ови стихови
драг ми је Амихај
пјесник народа Израиљевог,

али јутрос угледах
сиромашног дјечака
и подеротину на његовом џемперу
и учини ми се да нас је баш отуд,
кроз ту рупу,
око Господње посматрало.

Рана јесен

Ово је доба велике сјече,
ово је доба губљења ослонца;
великих и малих падова.

Мислим о томе
док слушам
брундање моторних тестера;

јер ово вријеме мирише
на бензин, новац
и друга погонска горива.

Знам да сам немоћан,
али, ипак, нехотично грлим
ово буково стабло
што поред мене дрхти.

Пут

Ишао сам на пут
зарад великог посла
који нисам опослио,

али сам отуд
донио пјесму
нову и ненаписану.

Твоје путешествије
било је плодоносно,
рекоше ми.