Бранимир Кршић добитник књижевне награде “Чучкова књига” за 2009. годину

Први добитник књижевне награде “Чучкова књига” за дјело објављено између двије манифестације (прва ауторска књига у жанровима у којима се огледао Бранко Чучак) је збирка поезије Обичне пјесме, Бранимира Кршића из Котор Вароша.

Бранимир Кршић је дипломирао на Одсјеку за српски језик и књижевност Универзитета у Бањој Луци; рођен 7. марта 1981. године у Сиску, а до 1995. године живио је у Бачуги, општина Петриња.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ОДЛУКЕ ЖИРИЈА

Пјесничка књига, која је истовремено и ауторски првопис – а то увијек представља чињеницу од посебног значаја – одаје посвећеника који поезију осјећа на нескривено романтичарски начин и заточнички је брани као став и чин, у много ширем смислу од оног који би одређивао сужени појам пјесничког текста: збирка поезије Обичне пјесме дубински је утемељена на аутентичном пориву и искуству.

Кршић је –  како се, уз претходно, истиче већ у рецензији овог рукописа, Ранка Поповића, под насловом У Стевановој загради – аутор “одњеговане и добро утемељене књижевне а посебно језичке културе” и поетичке самосвијести. Засновани и осовљени на ЛИРСКОМ, стихови Обичних пјесама су одраз живе емоције, преточени у форму исповједног дијалога, а основни импулс и најпрепознатљивији квалитет Кршићеве пјесме представља тип метафоре која једначи непосредни (унутрашњи) емотивни подстицај и његов спољни “одраз”.

У оваквом изразито пјесничком приступу језику и свијету препознајемо као особен овај поетски глас младог аутора, чиме се – управо том “особитошћу” – и “препоручио” да понесе награду “ЧУЧКОВИХ КЊИЖЕВНИХ СУСРЕТА”.

Стожерни циклус збирке, Разговор са Стеваном репрезентативна је парадигма емотивногпоетичког дијалога са “литерарним пређама”, интертекстуалне “игре” финих алузија, дискретних парафраза и ритмичких цитата, што васпоставља утисак о свјежини и иновативности Кршићеве поезије.  Ако ничим, онда тиме се – иако на други начин, али не мање суштински – Обичне пјесме “дозивају” са тектонским слојевима свјежине и “субверзивности” пјесничке индивидуалности какву је свијету објавио и Бранко Чучак (између осталог и бучни “гласноговорник” интертекстуалне алузивности, пребогате литерарне баштине), још од давне 1971. године и његове прве књиге “О ништа и осталом”.

“Двопјесмни циклус” ВЕЗЕ – изван Разговора са Стеваном, а и мимо уочених одлика збирке Обичне пјесме – посебно у  Огреботинама (стр. 70),  ефектна је “демонстрација” пјесничког поступка и приступа, као и семантичких “порука” поезије Бранимира Кршића:

И опет дневне громове

(душевне огреботине)

збрајам у нове томове

има их на стотине;

Заиста, вјерујемо како је Чучков “трновити ловор вијенац” положен на вриједну главу нове српске позије: књижевна награда са именом онога који је – сав свој недуги земаљски вијек – пјевао о ништа и осталом, припада ономе који је – помало аутоиронично – своје дјело (плод врелог подстицаја, живе емоционалности, незаустављивог треперења на струнама све-опште поезије и литерарних аманета) скромношћу нишчих крстио непретенциозним именом ОБИЧНЕ ПЈЕСМЕ.

Жири:

Ранко Поповић

Бранко Брђанин Бајовић

Жељко Грујић