Михаела Шумић добитница књижевне награде “Чучкова књига”за 2020.

Добитиница књижевне награде ”Чучкова књига” за 2020. годину је Михаела Шумић са збирком пјесама ”Неколико ситних убода” (Бања Лука: ”Имприматур”, 2020).Михаела Шумић је рођена 1998. године у Бањалуци.

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ОДЛУКЕ ЖИРИЈА

У посљедње вријеме налет изузетно кавлитетних и потентних књижевних првенаца је почео да производи праве муке за чланове жирија. Ове године се то показало посебно тачним. Сви конкуренти су се истицали са невјероватно рафинисаним стилом и више него интригантним садржајем чије су ријечи веселиле, расплакивале и оставаљале без даха. Међутим, колико год се чланови жирија жалили, побједник може да буде само један, и овај састав жирија је одлучно и одговорно прионио задатку.

Књижевна зрелост Михаелине збирке се можда највише огледа у томе да се пјесникиња одлучила (или прије да су је музе навеле) за херметички стих, загонетних симбола и изененадних изјава. Лишена метра и риме, њена пјесма лети слободна кроз мотиве и теме патње, женствености, историје, сликарства,  географије враћајући се увијек на дубоко продуховљену поенту која позива читаоца да осјећа, мисли, преиспитује. Велики ризик у који се сваки херметичар упушта је да својом енигматичношћу отуђи читаоца, и да морем симбола заувијек закључа свој узвишени крик иза решетки пренатрпаног стиха. Међутим, Михаела вјешто иза себе оставља струну која, ако се досљедно прати, увијек одводи читаоца на право мјесто. То се рецимо одлично огледа у пјесми ”Мементо мори” и метонимију изведену кроз ријеч ”вољети”: ”Вољели су се одјеци пуцњева са њиховима главама…” ”Око дима су се штриге вољеле с ломачама, и педери с чврстим вејшалима,”. Поистовјећивање глагола ”вољети” са глаголом ”убити” напросто каменује читаоца са свјести о смртности коју аутор има и с којом нас подсјећа на нераздвојну природу смрти и љубави као двије најснажније струје које теку кроз лавиринт људског стања. Да порука није загубљена доказ су и стихови закључка: ”Вољела се младеж на каменим капијама, док су их мртви упозоравали на љубав која им ускоро сљеди.” Љубав је најснажнији отпор смрти, најприсутнији у младости, и с тиме је и највећи подсјетинк на смрт. Истински мементо мори.

Садржајем збирка обилује свим од путописних елемената, преко исповејдних увертира, до историјских дешавања. Оним чим се Михаела истакла у очима жирија, је да је преко цијелог спектрума осјећања и доживљаја успијевала да задржи карактер универзалности, а ипак допуштајући на сваком кораку свом личном искуству да исплива. Тако се Михаела дотакне смисла умјетности, одраза ствараоца у свом стваралаштву и субверзије архетипа женствености све у једној пјесми. ”Анализа Јудитине метаморфозе у ‘Јудита одрубљује главу Холоферну’ Каравађо (1599); Артемизија Гентилеши (1620)” (вртоглавог ли наслова) је пјесма пребогатих мотива и неисцрпног садржаја. Двије слике, двије пјесме, једна тема – злокобан чин учињен из бијеса и нужности. Мушка рука која слика Јудиту као историјиски фактор, обесправљен и осуђен што се дрзнула да преузме узде историје у своје женске руке: ” ‘Холоферн је мртав’ рекао је Каравађо, а затим одложио четку.” Наспрам њега је женска рука која даје живот Јудити, главном чиниоцу у читавој драми, која слави њену дрскост и храброст  и која бјежи од баналности једног обичног историјског факата него ставља у фокус тренутак Јудитине индивидуације, њене метаморфозе. ” ‘Јудита је жива. Жива сам.’ рекла је Артемиза, а затим одложила бодеж.” Каравађо је само насликао Холоферна, Артемизија га је, кроз Јудиту, и убила. Ова пјесма нас не оставља само са питањима о умјетничкој интерпретацији него, и много важније, интерпретацији кроз сполну призму у вијековима опресије чији се јарам осјети и данас. Чин једне жене, преко слике једне жене, до интерпретације једне жене. Ако вам ово досад не даје утисак једне веома озбиљне пјесникиње позивам вас да прочитате Михаелину збирку будући да је овај примјер само од једих у низу. Пјесма ‘Андролузија’’оставља читаоца без даха са својим заносом у потретрисању вољене особе. Пјесма ‘Pretty Girls Make Graves (Kako sam sahranila depresiju)’ је срцепарајуће лична и интимна исповјест о савршеним тугама и узалудном, али нужном самоповређивању; пјесма ‘Мјешанци и ровови’, мукотрпни позив на анти-национализам и тмурни подјсетник на то колико дијеца морају да трпе грешке својих предака. Све ово, а и више не да само образлаже одлуку жирија него је и снажно оправдава.

Све у свему, Михаелин умјетнички дух је одушевио чланове жирија. Интимно разумјевање, и познавање умјетности уопште је омогућава да способно подражава из ликовне умјетности, што се види и у самом наслову збирке, а храброст присутна у исповједно стиху јој даје свјеж и аутентичан глас који резонује с искреношћу код сваког њеног читаоца. Пуним срцем честитамо и поздрављамо овогодишњег побједника ”Чучкове књиге” и желимо је још много награда и књижевних бисера као што је овај невиђени првенац.